Beograđani kroz milenijume
Nema grada u Evropi koji je bio češće rušen, a koji su njegovi
stanovnici tako uporno nanovo naseljavali i gradili. Koliko je
star, taj grad ima srazmerno malo starih građevina i materijalnih
ostataka prošlosti. Istorijske kataklizme su kidale kontinuitet
epoha. Kada bi beogradsku prošlost čitali iz materijalnih tragova
to bi bila jedna neobično isprekidana priča. A ipak, taj grad
traje, ne u kamenu, cigli i gvožđu, već u duhu svojih žitelja,
u strasnoj želji da se baš na tom mestu živi i opstane.
Najstariji Beograđanin, čija je lobanja iz paleolitskog vremena
pronađena ispod Bajlonijeve pijace, ponovo je izgubio glavu u
Prvom svetskom ratu. U tome ima neke strašne simbolike. Već su
neolitski Vinčanci bili uporniji u želji da prenesu svoje poruke
potomcima, pa su razvili sistem znakova koje neki ,možda pomalo
preterano, smatraju najstarijim pismom u Evropi. Mitski Argonauti
nisu ostali da žive u Beogradu, ali se mogu smatrati prvim turistima
na koje je beogradski rt, posmatran sa reka, ostavio utisak. Kelti
grade prvi poznati beogradski grad, a rimska Četvrta legija flavijevaca
ga zida od tvrdog kamena. Iz okoline Singidunuma je poticao i
rimski kratkovečni car Jovijan. Naravno tokom seobe naroda Beograd
će razarati i Atila sa svojim Hunima, Gepidi Goti i Heruli.
Od devetog veka, Beograd se zove ovim svojim slovenskim imenom.
Od tada ga sve više naseljavaju Sloveni. U jedanaestom veku, na
njemu vežbaju novu tehniku bombardovanja, grčkom vatrom, najavljujći
eksperimente sa novim oružjem koji su se vršilio nad ovim gradom
milenijum kasnije.Naravno spaljuju ga i prvi krstaši. U dvanaestom
veku, jedan ugarski kralj ga ruši i od kamenja pravi grad na drugoj
obali, da bi vizantijski car srušio taj grad i ponovo vratio kamenje
za gradnju Beograda. U trinaestom i četrnaestom veku prelazi stalno
iz ruke u ruku, da bi ga u petnaestom veku, najveći srpski vitez,
despot Stefan Lazarević, načinio srpskom prestonicom u poslednjem
poletu srpske srednjovekovne države. Pola veka kasnije, Janjoš
Hunjadi ga brani od Turaka u jednoj od najuzbudljivijih bitaka
tog vremena. U bombardovanju je grad toliko stradao, da se "više
nij mogao zvati gradom,nego poljem". Turci ga zovu Dar el
Džihad "Kuća ratova". Sulejman Veličanstveni ga osvaja
za svoje carstvo 1521. godine, a sto sedamdeset godina kasnije
ga osvajaju Austrijanci, koji to čine nekoliko puta u 17. i 18.veku.
Podižu lepi barokni grad, koji je nestao u nizu ratova. Godine
1806. ga osvajaju srpski ustanici, a od 1841. godine je srpska
prestonica. U Beograd dolaze da žive ne samo Srbi sa svih strana,
već i "gastarbajteri" iz raznih zemalja Evrope, pogotovo
iz Nemačke i Habzburške carevine, da u njemu pronađu bolji život.
Status građanin Beograda i državljanina Srbije bio je cenjen i
priželjkivan od strane mnogih stranaca. Ništa više nije moglo
da zaustavi rast grada, mada je istorija nastojala da opravda
njegovu reputaciju "Kuće ratova". Ni bombarovanje 1862.godine,
ni to što je bio prva (i poslednja) svetska prestonica koja je
bombardovana u 20.veku. Bombe ispaljene na Beograd, bile su prve
bombe ispaljene u Prvom svetskom ratu. Bombe bačene 1999. godine,
bile su poslednje bombe bačene na neku svetsku prestonicu u 20.veku.
On je jedina evropska prestonica u kome su nacisti podigli dva
koncentraciona logora, ne bi li mu ugušili
slobodarski duh A opet, sve to vreme privlačio je ljude odasvud. Recimo Kalmike,
koji u njemu grade jedan od prvih budističkih hramova u Evropi. Zašto dolaze
hiljadama godina u ovo mesto koje nije ni najlepše, ni najbogatije, ni najspokojnije?
Možda ta hiljadama godina stara strast njegovih žitelja da opstanu u njemu,
neodoljivo privlači nove zaljubljenike?
Predrag J. Marković, istoričar
|
