Први БЕЛЕФ.

Под тим именом. Крај јула 1992. године. Двориште Капетан-Мишиног здања. Вече. Некако ми је померен одлазак у војску за три месеца, и тако, уместо да са свега неколико дана војне обуке лутам наоружан непрегледним босанским шумама, ето ме на позоришној представи. Матура успешно положена, жељени факултет уписан.

Са мном је девојка, садашњи теоретичар музике и редитељ. Вече пре одласка на представу слушали смо на журци "Pepperse". Исте оне, који ће петнаест година касније у Инђији показати да се време не враћа, и да је, као што каже шлагер-певач из "Ко то тамо пева" љубав исто као песма, ако не дође у право време, као да је и нема.

А песме, "Under The Bridge", за разлику од много каснијег концерта, је било те вечери. Одсвирао сам је, и у неформалном такмичењу победио такмаца на гитари, коришћењем једног акорда D-maј7 у уводном делу, за који он тада још увек није био спреман. Као непроцењиву награду добио сам позив од девојке да следеће вече одгледамо једну представу.

На првом БЕЛЕФ-у.

Представа симболичног назива "Не очајавајте никад". Наслов готово инструкција за дезоријентисане грађане узбуркане престонице, лета '92.

Како не очајавати када је на истом овом Фестивалу, додуше под његовим ранијим називом "Београдско лето", кaко га је 1986. године крстила Горица Мојовић, прошле године наступила Тина Тарнер, као и две солидне "генерацијске" звезде - Џејсон Донован и Танита Тикарам? Како не очајавати када су те године уведене санкције земљи у којој живимо и то и у области културе и у области спорта? У две области живота које су ти једине важне када си млад? Једна од најсупериорнијих фудбалских репрезентација које смо икад имали враћена је са Европског првенства у Шведској; остали наши спортисти су онемогућени да учествују на Олимпијади у Барселони. На Олимпијади за чију организацију је и наш град конкурисао, потајно се надајући да ће на крилима успешно одржаних ЗОИ у Сарајеву и Универзијаде у Загребу и он добити прилику да покаже своје традиционално гостопримство.

Како не очајавати када већ помало размаженим београдским конзументима културе, који су претходних деценија гајили илузију да су светска метропола, више неће долазити Јехуди Мењухин, Артур Рубинштајн, Мајлс Дејвис, Ела Фицџералд, Луј Армстронг, Роберт де Ниро, Орсон Велс, припадници правог светског џет-сета Елизабет Тејлор и Ричард Бартон, када су светске каријере у нашем граду започињали један Боб Вилсон или Лучано Павароти.

А ретко извођена Нушићева представа, на првом БЕЛЕФ-у, иде својим током. Вече је тихо, простор Дворишта Капетан-Мишиног здања делује невероватно, у самом срцу града, истог оног у који пристижу колоне српских избеглица са свих страна, а ти као да си у другом свету, у некој сасвим другој реалности. Моћ уметности. Ескапизам на делу. Али ипак, и упркос свему што теоретичари прецизно и помало злонамерно дефинишу, то вече ти остаје за цео живот. Заиста.

Године пролазе. БЕЛЕФ се континуирано одржава у готово немогућим условима. Сам аутор акронима под којим је фестивал данас познат, Небојша Богуновић, мења 1994. назив фестивала у "Сабор култура духовносродних Источнохришћанских народа", остављајући сведочанство о томе ко нам је у тим паријевским тренуцима за културу и историју Срба, ипак пружао руку пријатељства и наде. Јер гости наредних година и даље долазе, и то велики: Државни академски хор "Глинка" из Санкт Петерсбурга, Позориште из Тебе са представом "Антигона", Никита Михалков са светском премијером филма "Ана".

У другој половини деведесетих, доласком тада опозиционих, демократски оријентисаних странака на власт у Београду, Фестивал постаје наглашено авангардан и политички ангажован, са другачијом концепцијом и програмском оријентацијом од дотадашње. Слогани из тих година, када је ауторска екипа на челу са Миленом Драгићевић-Шешић рушећи једну традицију успостављала другу, истовремено продужавајући календарски континуитет самог Фестивала, сасвим довољно говоре: "Повратак граду", "Урбане провокације", најзад, 1999. непосредно после бомбардовања "Фрагменти смисла".

Управо тада сам се вратио са Сутормана, где смо три месеца били укопани на ратним положајима. Необично искуство. Лично проживљавајући помало од оног што сам до тада могао наћи само у литератури Црњанског, Васиљева, Хемингвеја, заиста тражећи неког смисла и не налазећи га превише ни око себе, ни у себи, баш као што је БЕЛЕФ те године примећивао, спонтано сам као одбрану од свега у сећању евоцирао једно раније лето.

Први БЕЛЕФ и "Не очајавајте никад".

И заиста. Почетак новог столећа доноси и велике промене у структури и политици државе. То се, дакако, одражава и у сфери културе. Београдски летњи фестивал је најзад у могућности да се окрене у потпуности релевантним светским уметницима са обе стране земљине хемисфере, не заборављајући ни на промоцију домаћих стваралаца. Посебно имајући у виду младе уметнике.

Општи полет резултира, можемо рећи, златним периодом БЕЛЕФ-а. Знаменити председници и чланови савета БЕЛЕФ-а у два сазива, са амбициозним и надалеко афирмисаним селекторима, доводе поново, као некад, највеће звезде у Београд.

Гледаоци на БЕЛЕФ-у у оквиру визуелног програма имали су прилике да виде циклус "Creamaster 1-5" Метју Барнија, видео радове Бил Вајоле и Виљема Кентриџа, умеће Чак Сперија. Ту су поново и наши, а светски, Мирко Илић, Нада Реј, Славимир Стојановић, Добрила Денегри, Владан Срдић. Музичка публика на БЕЛЕФ-у могла је да ужива у музици, правих рок-легенди као што су Ерик Бардон, Лори Андерсон или "Roxy Music", етно музици "Desert Blues", "Tinariwen"-а. Позоришна продукција са по десет и више премијера за свега месец-два трајања Фестивала, изједначава се са бројем премијера многих репертоарских позоришта током целе године. А о квалитету нека говоре само неки од наслова БЕЛЕФ-ових продукција и копродукција : "Страх и његов слуга", "Бели, бели свет", "Електра", "Антоније и Клеопатра", "Мала трилогија смрти", "Кисеоник", "Антигона", "Прометеј у оковима", "Муке са слободом", "Моја домовина седам снова".

Ове године градски челници одлучили су да се на конкурсу изабере идејни концепт и уметнички директор овогодишњег БЕЛЕФ-а. Комисија у саставу: Милена Драгићевић-Шешић, Милосав Мариновић, Горчин Стојановић, Жаклина Кушић, Владимир Марковић, Маја Узелац и Игор Бракус изабрала је Дарку Радосављевић-Васиљевић за уметничког директора БЕЛЕФ-а 07.

Београдско културно лето. Двадесет друго по реду. И БЕЛЕФ, под тим именом на прагу пунолетства. Са новим људима и новим програмима. Новим концептом и новим иницијативама. Са новим слоганом "Ту и тамо је овде", жељом да се задрже млади, овде.

Повезујући овогодишњи слоган са називом давне представе са првог БЕЛЕФ-а, најзад потпуно јасно уочавам провиђење: двадесети, па двадесет пети БЕЛЕФ са све квалитетнијим програмима, са све реномиранијим извођачима. Сасвим јасно сагледавам и: ове године EYOF - Европски олимпијски фестивал младих, коме и у нашем каталогу посвећујемо неку страницу, 2009. Универзијада, а онда, ко зна, можда заиста једног дана, 2024. или 2028. и Олимпијада у Београду.

И тада, можда, поново неки будући БЕЛЕФ, ко зна који по реду.

И онда, можда, поново неки програм на коме ће неки други деветнаестогодишњак гледати неку своју представу са њему неком драгом особом.

И тада, сигурно, тај неки будући, ко зна који по реду БЕЛЕФ, ће бити њихов заједнички

Први БЕЛЕФ.