Избор: Александар Губаш
трајање: 45 минута

YouTube помама, која последње две године добро дрма западну хемисферу, још увек није изазвала значајнију инфекцију у нашим крајевима; ако не рачунамо постављање клипова са музичким, спортским и политичким бисерима, прилично је приметно одсуство србијанске кућне продукције на YouTube каналима.

Но зато свака америчка шипарица има свој " channel " на који качи клипове из своје спаваће собе, из школе и са разних места где је било добро зезање. Интернет је преплављен снимцима хиљада кревета, полица, WЦ шоља, играчака, папуча, гаћа, дупета, утичница, ноћних лампи, јастука, завеса, собних постера, божићних јелки, фрижидера, шпорета, филодендрона, кучића, мачића и небројених других баналности из свакодневног живота средње класе. Без икаквог мара за ширу релевантност својих животних искустава и ентеријера својих станова, армада деце, тинејџера и студентарије продукује ове снимке својим web и видео камерама и несебично их уваљује свету.

Филмована обичност сопствених живота је ранијих деценија имала другачију феноменологију. Није била доступна милионима гледалаца, већ се конзумирала у више-мање истом уском породичном кругу у коме је настала. Аутори углавном нису били малолетници, већ најчешће њихови родитељи. И на крају, али не као најмање битно - визуелни записи се нису бележили електронски, већ на филмској траци, и то највећим делом на Супер 8 и стандардном 8 mm формату.

Супер 8 трака се појавила 1965. године, таман у периоду интензивне социјалистичке изградње легендарне СФРЈ, и била је топло дочекана у многим нашим домовима нараслих платежних могућности. Током седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, пре масовне појаве видео камера, ови уски филмски формати били су најдоступнији вид записивања покретних слика породичних баналности наше тек стасале и рано угушене средње класе. Били су то махом неми записи, врло карактеристичне визуелне поетике, овековечени невештом аматерском руком. Најчешћи мотив биле су личне успомене и генерација која расте. Деца на тим снимцима била су Титови пионири који дувају у оних првих пар рођенданских свећица у животу, играју се у песку и на друге начине увесељавају раздрагане родитеље. Тада није било јутјубовског собног егзибиционизма; снимци су се гледали само у ретким приликама кад се окупи критична маса чланова породице, довољна да се укључи кућни пројектор.

А онда је дошао видео и ове филмске забелешке првих корака Титових пионира преселиле су се на таване, подруме и друга заборављена места. Двадесет и више година после, неки од тих пионира су постали фаце. БЕЛЕФ жели да подсети да су сви они некоћ били деца, а неки су и снимљени на уској филмској траци, у годинама којих се сећамо са детињастим смешком. Ти снимци су сада део вредне археолошке грађе из историје приватности пре webcam -а.

Александар Губаш