Ако у Румунији данас купите флашу сока или пециво, нећете добити кесу, а у самопослузи ћете можда морати и да је платите. Донедавно, било која роба у земљама "Источне Европе" сматрана је тако драгоценом да су сви носили једноставне мрежасте торбе увек са собом. А код нас, у та времена, лепа кеса је била ствар престижа и зато је слагана у орман са подједнаком пажњом као и други одевни предмети. Солидна кеса била је много више ин од најскупље школске торбе. Кеса је шушкала уместо вас где сте били и куповали, она је емитовала информације о вашем стандарду и укусу. Можемо претпоставити да је садашња и овдашња масовна употреба билиона најједноставнијих кеса настала под утицајима овако различитих потрошачких искустава.

Данашње кесе су врло приступачне, добићете их и узети их увек и свуда. Гомилају се зато на специјализованим кућним депонијама, у претинцима кухињских елемената и фиока, или на неком за одлагање кеса згодном месту, у неком мртвом углу, или једноставно иза радијатора. Па онда на заједничким депонијама, рецимо у Гроцкој, одакле их, у за то одређена годишња доба, кошава повремено у јатима сели назад, у град, у њихово бетонско легло.

Неки су се већ досетили и од ових кеса праве – ништа друго до – торбе за пијацу, двеста до триста кеса се угради у такву једну шарену торбу, у коју онда може да стане онолико ствари колико стаје у две кесе. Као и у случају производње торбе у којој двеста кеса дублирају две кесе, и овај шатор* на неки начин замењује две кесе на главама грађана на киши. Чудне су то и претеће пропорције: да би се смањило загађење пластичним материјама које се не растварају никаквом досетљивошћу нити хемијом пре истека осам деценија, довољно је уместо пар хиљада кеса, колико је било потребно Су за овај шатор, направити и као непромочиву капу употребити две. Свима је јасно да кеса на глави није тако комфорна заштита од непогоде као шатор. Свеједно, логика и количина материјала и рада која је овде уплетена и уложена, однос функционалности сваког јединичног саставног дела и финалног резултата, на непријатан начин подсећа на мукотрпни ручни рад који ће требати уложити у одгађивање животне средине. Рецимо да те кесе, после селидби преко ограда, жица, антена и окресаног дрвећа, почну да се распадају, свака у по десетак, стотинак делова. Ради прикупљања тих остатака полураспада једне једине кесе – мораћемо дакле, под претњом надлежне комисије Европске уније, направити до стотину оних лакомислених покрета којима смо кесе узимали од продаваца. Су нам то саопштава на леп, уметницама својствен начин.

*Су Томесен је планирала да од пластичних кеса направи шатор, али је касније одлучила да направи инсталацију на слици.

Су Томесен

Су Томесен (1970) је визуелна уметница из Амстердама, Холандија. Стекла је звање магистра историје културе на Универзитету у Утрехту, а исту титулу из области визуелних уметности на Сандберг Институту у Амстердаму. Радила је као режисер и истраживач за телевизијске компаније Dutch IKON and MTV Europe. Бави се видеом, инсталацијом и интервенцијама у јавном простору. Инсталације су у вези са контекстом локације, а присуство или учешће публике имају важну улогу у реализацији. Њени видео радови и фотографије снимани су у Холандији, Јапану, Египту, Куби и Бразилу. Теме су идентитет људи, њихово понашање, архитектура и дизајн у јавном простору. Својим скорашњим радовима и пројектима: Годо на Куби, Oscarland, Парада, Lieve, Туриста-терориста, учествовала је на изложбама и фестивалима као што су Интернационални бијенале архитектуре Ротердам, Kunstvlaai 6 Amsterdam, ДВД-колекција "Каприциозно" Њујорк, Laptopia Тел Авив и Јерусалим, W139 Амстердам и Акбанк фестивал Истанбул.