Готово да нема особе чији поглед при уласку у Београд преко Бранковог моста није био онеобичен са две кућице надзидане на крову једне стамбене зграде. Куће су изграђене као симптом турбулентних и некомпетентих стратегија деведесетих, али и у функцији смештања избеглих породица. Данас су те куће прикривене јер, између осталог, онеобичен поглед није у хармонији са корпорацијским рекламама у њиховој близини.

Ове куће су биле надалеко чувене, па је и Kalle Brolin дошао из Шведске да би интервјуисао особу која у њима живи. Тај разговор је био повод за видео рад у оквиру пројеката који је настојао да критикује, интервенише или пружи алтернативу појму неместа. Овде поменуте кућице, чији је наратив осветљен уметничким поступком, послужиле су као добар пример за илустровање реалних потреба индивидуа и њихових (не)функционалних реалности, тј. као пример уметности која заступа комплексну, другу страну задатог појма.

Marc Augé је установио појам неместа у својој истоименој књизи. У појму неместа се данас огледа нестабилност индивидуалних историја формираних под утицајем колективне историје, а чије су референце, такође, све променљивије. Неместа представљају ефекат стања надмодерности. Тај ефекат иницира повезивање људи различитим апстрактним системима комуникација који одликују банкомате, самопослуге, паркинге, аеродроме итд. Овде се суочавамо са једним парадоксом. Парадокс надмодерности манифестује се у томе што се искуство заједнице проналази управо у анонимности и усамљености карактеристичним за неместа. Проток глобалног капитала не само да убрзано дефинише наше окружење његовим креирањем, већ он и профилише индивидуе приписивањем унапред задатих функција и са консеквентним лимитирањем личних слобода.
Чак је и многе реалности света уметности могуће интерпетирати као неместо. Историчар уметности Guillaume Désanges, сматра да је уметничка критика презасићена текстовима, које сви употребљавају, а малобројни заиста разумеју. Он наводи многе конференције организоване у свету уметности као неместа, у смислу да су познате референце, цитати, али је логика безлична, транзиторна и чини да се осећамо изоловани.

Одатле потреба да се створе простори преговарања и неопходност за креативнијим организовањем и последичној производњи другачијег смисла. Због односа грађана према његовој посебној историји, Калемегдан није типично неместо. Ипак, визуелни програм БЕЛЕФ-а фокусиран је око транзитних делова овог утврђена, који су само у ретким случајевима индивидуализовани. Тако лоциран, овај пројекат би требало читати у ширем градском контексту.

Преговарање је реализовано између града, као институције која креира стратегије засноване на одређеној коиличини моћи и тактика индивидуа/савремених уметника, који креирају простор за нове функције у том, само на први поглед, стратегијама унапред дефинисаном окружењу. Тактике савремених уметника у овом случају заснивају се на умећу лукавог поступања. Оно је у књизи Изумевање свакодневнице описао Michel de Certeau као одлику јединки да у својој потчињености глобалним ограничењима урбанизованог друштва, изврдају наметнуте стеге, користе их и – свакодневном домишљатошћу, прилагођавају себи тиме што у њих умећу властити декор и личне путање.

Супстанца тј. оно о чему се преговара и што се поставља као кључно питање, јесу могућности креирања заједнице изван неместа, заједнице у којој нисмо усамљени или барем не негирамо да јесмо. Преговори су засновани на консензусу, али за циљ немају апсолутну хармонију, већ се заснивају на експерименту и подразумевају узајамну реципрочност. Овде заступљена савремена уметност властити декор и личне путање реализује малиим потезима, које је кустос Mika Hannula одредио у књизи The Politics of Small Gestures (Chances and Challenges for Contemporary Art), као могућност да обликујемо сопствену верзију времена и простора која коегзистира са друштвом спектакла. Мали потези настају из немогућности да се савремена уметност такмичи са правилима игре и компетенцијама у свету advertising -а. Али, у свету где управо advertising убија индивидуалност и осећај заједнице тиме што убрзано ствара неместа, мали потези са својом унутрашњом логиком генеришу могућности да се замисле алтернативе и истакне важност индивидлуалних прича.

Ако је простор, по Michel de Certeau -у, примењено место и тачка укрштања путања, управо захваљујући креирању малих потеза, покушали смо да оживимо Калемегдан, истовремено супротстављајући се неместима. Малим потезима уметници стварају директан однос према средини, без амбиције да пронађу положај у систему, већ са жељом да интервенишу са интимним другим и на тај начин другост оживе као комплементарну и конститутивну.

Тактике малих потеза на овогодишњем БЕЛЕФ-у међусобно се разликују по начину на који стварају свој простор. Али, ако је међу њима могуће пронаћи заједнички именитељ, онда је то свакако жеља за кретањем, а да би се, баш као у Контравидиковцима Милене Путник, прешла путања до другог, да би се подстакла идеја о интеракцији у блиском окружењу. Активиране су неке капије, прагови, осматрачнице и раскршћа Калемегдана, места која већ сама симболишу покрет и однос према другоме. Карактеристика већине овдашњих малих потеза је да су су зановани на некој врсти нарације, на приповедању, као на једном могућем начину да се места преобразе у просторе или простори у места. Приповест de Certeau назива прекршајним чином, јер приповест прекорачује, крши и даје предност не само погледу, већ проласку. Временска патрола Јаноша Шугара сакупља приче садашњег, овдашњег другог. У видео раду Ка новој адреси, шведска уметница Charlotte Karlsson место отелотворује у разговору са младим мамама, а приче о простору прожимају и организују места и у радовима Kalle Brolina, али и у шаљивој размени лозинки између саговорника, у њиховој саучесничкој блискости у раду Тајне Београда холандске уметнице Anne Verhoijzen. Јанко Павловић се пролазима супротставља именовањем невидљивог дрвећа, претварајући га у простор на основу заповести потекле од себе као од другог. Његова алеја постаје путања којој је имагинацијом дат непредвидиви смисао.

Неместа су, како Augé наводи, одлика стања надмодерности оличеног у убрзаном времену и простору и у губитку индивидуланоси. У њима је свеприсутно искуство усмљености које се заснива на искуству општења јавне силе са јединкама преко плаката и екрана, али без посредовања људи. За разлику од текстова који освајају простор, али упросечавају индивидуе, плакати Pie Sandstrom под називом Са ове стране шуме, чезнем за великим океаном, укључује и дубоку интиму једнинки са друге стране и имагинарне просторе којима оне пролазе. Неонски знак Увек странци колектива Claire Fontaine стоји у директној супротности са рекламама великих корпорација, које само привидно чине да се осећамо као код куће, док истовремено продубљују усамљеност. Знак који у оригиналу носи назив Strangers Everywhere, овде је прведен са увек. Требало би имати у виду да
стање надмодерности, које утиче на стварање неместа, чини да је време сустигло простор нарочито због чињенице да се неместима пролази и да је њихова мерна јединица време. Инсталација Заувек Драгана Ђорђевића директним звучним питањима онеобичава кретање кроз пролаз испод Сахат куле. Да је Augé у праву када каже да се сва историја своди на данашње и јучерашње вести, доказује и рад Дејана Анђелковића и Јелице Сретеновић. Интервенција њиховог малог потеза сажета је у истини да свака индивидуа узима своје мотиве, речи и слике из неисцрпних резерви садашњице.

Због тактизирања малим потезима које се супротставља друштву спектакла, због искорака ка индивидуи насупрот усамљености у заједници, због преговарања уместо репрезентација, због односа простора и јединки, због кретања, а не пасивног гледања, овогодишњи БЕЛЕФ је посебан.