ЕУРОСКОП је пројекат који треба да омогући боравак европских уметника и уметница у Београду, уз континуирано излагање и јавну дискусију њихових радова. Пројекат је планиран за реализацију у Реx-у а о припремама су обавештени и организатори БЕЛЕФа, да би се евентуално добила додатна финансијска подршка. Када смо се Дарка и ја срели и поразговарали о њеном концепту за фестивал, којим је тада конкурисала за директора, схватили смо да је неколико радова одлично уклопиво у тему ''Простори преговарања'' и тако их је она укључила у овај део изложбе. Како за пројекат није добијена подршка Европске културне фондације, ово је практично његова незванична премијера, у окружењу који ће га благовремено учинити више или мање компетитивним. Једна је ствар била заједничка за већину радова предложених за ЕУРОСКОП. Њихови аутори или ауторке су показали изразиту жељу да раде или излажу у Београду, али ту своју жељу и намеру нису могли да остваре, нешто их је у томе спречавало.

Да видимо како и зашто се те њихове жеље сада и остварују, укрштајући се и сагледавајући са нашим жељама везаним за будућу проширену домовину. Да ли је могуће амбициозном сарадњом у културној продукцији, слободом уметничког изражавања али и слободом интерпретације уметничког дела, детектовати, на обострано задовољство, размере и садржај дуплог дна европских идеја и пројеката? То дупло дно је конститутивно за данашњу Европску заједницу, јер је дан који она слави као свој празник - 9. мај - у ствари Дан победе над фашизмом у ствари дан оснивања Европске заједнице за угаљ и челик.

Рад Ане Ферхоијсен (Anne Verhoijsen), "Поверавање" бави се истраживањем и визуелном репрезентацијом тајни и тајних места Београда, по дојави или исповестима самих Београђана, а у селекцији и уметничкој обради ауторке. Зашто би неко желео да покаже тајно место или да се исповеди једној гостујућој уметници? У овдашњој конфузији по питањима која се тичу претежно нас самих, понекад је једина нада да постоји неко негде, неки велики друг(и)ар или велика другарица, који или која је надлежна да сазна наше муке и последично одреди наше место и значај у свету и њему иманентном систему вредности. Осим што на незгодан начин асоцира на колекције мистичних ритуалних предмета народа колонизованих земаља у музејима земаља колонизатора, ова тајна колекција нас представља и у позитивном светлу, као друштво спремно на извесну интроспекцију, уколико је иста изазвана интервенцијом споља. Остаје нам да се замислимо да ли су ово онда тајне само за спољашњи свет тј. намењене спољашњем свету или су то ''козје уши'' ђаволски добро познате земље – откривене и саопштене самој тој земљи. Нека остане тајна шта сам овим хтео да кажем.

Рад Јаноша Шугара ''Патрола у времену'' одвија се сакупљањем и чувањем прича случајних пролазника, на прометном градском месту. Свако од пролазника, ко је заинтересован и расположен да исприча било какву причу, у трајању од десет минута у диктафон, добија новчану накнаду од 500 динара. Изабране приче се публикују у виду новина и продају на истом месту где су прикупљене - снимљене. Рад је до сада реализован у Будимпешти, на тргу Москва и у Загребу, испред Железничког колодвора. У Београду, приче ће бити сакупљане на Калемегдану. Који су мотиви људи, који причајући своје приче учествују у овом пројекту? Тешко је рећи да то чине само због новца, јер то наизглед и није неки велики новац, али данас је важно схватити да је и то могуће и одговарајуће објашњење. Исто тако, наша радозналост у погледу садржаја и начина индивидуалних интерпретација времена у коме смо живели и живимо, наговештава нам и могућност профита. Кроз публиковање прича дели се плен ове патроле која пресреће и хвата наизглед нечије друго – њихово, али од тренутка читања и наше, не-изгубљено време.

Ако у Румунији данас купите флашу сока или пециво, нећете добити кесу, а у самопослузи ћете можда морати и да је платите. Донедавно, било која роба у земљама ''Источне Европе'' сматрана је тако драгоценом да су сви носили једноставне мрежасте торбе увек са собом. А код нас, у та времена, лепа кеса је била ствар престижа и зато је слагана у орман са подједнаком пажњом као и други одевни предмети. Солидна кеса била је много више ин од најскупље школске торбе. Кеса је шушкала уместо вас где сте били и куповали, она је емитовала информације о вашем стандарду и укусу. Можемо претпоставити да је садашња и овдашња масовна употреба билиона најједноставнијих кеса настала под утицајима овако различитих потрошачких искустава. Су Томесен је предложила да од ових кеса направи шатор.

Данашње кесе су врло приступачне, добићете их и узети их увек и свуда. Гомилају се зато на специјализованим кућним депонијама, у претинцима кухињских елемената и фиока, или на неком за одлагање кеса згодном месту, у неком мртвом углу, или једноставно иза радијатора. Па онда на заједничким депонијама, рецимо у Гроцкој, одакле их, у за то одређена годишња доба, кошава повремено у јатима сели назад, у град, у њихово бетонско легло.

Неки су се већ досетили и од ових кеса праве – ништа друго до – торбе за пијацу, двеста до триста кеса се угради у такву једну шарену торбу, у коју онда може да стане онолико ствари колико стаје у две кесе. Као и у случају производње торбе у којој двеста кеса дублирају две кесе, и овај шатор на неки начин замењује две кесе на главама грађана на киши. Чудне су то и претеће пропорције: да би се смањило загађење пластичним материјама које се не растварају никаквом досетљивошћу нити хемијом пре истека осам деценија, довољно је уместо пар хиљада кеса, колико је било потребно Су за овај шатор, направити и као непромочиву капу употребити две. Свима је јасно да кеса на глави није тако комфорна заштита од непогоде као шатор. Свеједно, логика и количина материјала и рада која је овде уплетена и уложена, однос функционалности сваког јединичног саставног дела и финалног резултата, на непријатан начин подсећа на мукотрпни ручни рад који ће требати уложити у одгађивање животне средине. Рецимо да те кесе, после селидби преко ограда, жица, антена и окресаног дрвећа, почну да се распадају, свака у по десетак, стотинак делова. Ради прикупљања тих остатака полураспада једне једине кесе – мораћемо дакле, под претњом надлежне комисије Европске уније, направити до стотину оних лакомислених покрета којима смо кесе узимали од продаваца. Су нам то саопштава на леп, уметницама својствен начин.

Шта више рећи. Због овако корисног упознавања са људима, због прилике да питате уметнике: А зашто баш овде хоћете да излажете, који су ваши мотиви? Због привилегије да вас Ане зове из Амстердама да вас пита за нечији телефон у Холандији, због тога треба основати центар за уметнички боравак, неки стални резиденси програм у Београду. Да стално можемо да загледамо у њихове и наше тзв. европске карактере, све кроз више или мање индикативну уметничку продукцију. Замислите, неко је стално овде, као free-stylе амбасадор, као дописник без портфеља, нема друга посла него да нас мерка, да проницљиво креира интерфејс-сучеље нашењихових карактера. Ја се надам да постанем добронамерни узурпатор те агенције.