Драган Папић Dr. Agan

1952. године, Србија. Друштвени активиста & Нултимедијални уметник, на београдској арт и културној сцени присутан је од краја седамдесетих и почетка осамдесетих година - као један од њених главних протагониста (и хроничара). Творац "Дечака", Иницијатор АРА концерата & "вис мовенс", "Пакет аранжмана". Данас једини кустос УМ-а, Унутрашњег Музеја, смештеног у његовом стану, где у крајње живописној сценографији обитава велики број предмета, објеката, уметнина које аутор годинама сакупља/акумулира (као начин молитве, медитације или покушај да се запамти & заборави). 1998. у јануару реализовао пројекат "Идиот" ("Ратни дневник дезертера") кроз "Арт-календар" Публикума. 2004. године покреће ПЉУС-а (Простор Љубави и Слободе), "on-line" листу која временом прераста у виртуелни дебатни клуб без цензуре, на којем као модератор иницира бројне расправе о актуелним друштвеним, културним и политичким темама. ПЉУС трпи промене, и у последње време је добио облик "групе за притисак". Током прве половине осамдесетих имао је велики број изложби у СКЦ-у (које су углавном слабо документоване), у Цвијети Зузорић, Салону МСУ, КЦ Београд, СЦ-у Загреб, СКУЦ-у Љубљана, ЦЕДУС-у Сарајево, Ливерпулу, Бреши... Учесник на 47, 44. и 42. Октобарском салону (као и оног из 1981. & 1978.) и изложбама Идеја-не-реализација ("Ремонт", Београд/Градска галерија Пожега), "ИКГ"-а / Музеј 25.мај итд. Добитник је награде 44. Октобарског салона.

Називом популарне песме Битлса "Hello Goodbye", београдски уметник Драган Папић у раду за овогодишњу белефовску селекцију уметничких билборда, концептуализује / вербализује две различите визуелне ситуације - призоре српских застава које уместо националних симбола красе мотиви процветалог и прецветалог маслачка.

Зашто маслачак? Раних деведесетих година на уметника снажан утисак оставља новински чланак о открићу "масовних гробница" на пакрачкој пољан. Неком бизарном одлуком мајке природе, мртви су били покривени непрегледним пољима жутих маслачака.

Једном приликом на обали Ибра (случајно, баш уз избегличко насеље настало у предратним вилама Матарушке бање) уметник фотографише маслачке... на фото запису остаје забележена и његова сенка. Неизбежна као савест, сенка је наткрила фотографисану биљку која је своје место нашла на уметниковом срцу, баш као и прича о пакрачким златним пољима. Одлуком случаја или историје, "српске" божуре замењују маслачци. У жељи да тај догађај и његове консеквенце заузму место у срцима и савести и других, недуго након тога у оквиру Октобарског салона 2001. Папић реализује инсталацију којом понавља ситуацију маслачка и "сенке", уводећи и саме посетиоце у позицију у којој жути цветови постају део њихових емоција, преиспитивања и сећања на стратиште. Са новим радом, увеличан на билборду, маслачак више није могуће засенити. Он је сад ту да посматрачев поглед пресече и заклони постављајући му бројна, и стара и нова питања о идентитету, о томе јесмо ли "жртве или злочинци", о расејању, дочецима и растанцима, о рађању, цветању и умирању али рад се окреће носталгично и према "бољим временима", успоменама на невиније, безбрижније дане у нашим животима када смо у маслачке гледали као у мала сунца, или њихове "маце" дахом слали у свет да створе живот на неким другим пољима.

... и Када нам речи песмице Битлса - "Hello Goodbye" - није значила баш ништа. Као да тешка времена свој терет преносе и на назиглед сасвим безначајне успомене?