BELI, BELI SVET

Produkcija BELEF i Malo pozoriste Dusko Radovic

režija - Rahim Burhan
dramatizacija - Milena Marković
scenografija - Kristina Ignjatović
kostimografija - Dejan Radulović
kompozitor - Vladimir Pejković

Uloge
Starac - Irfan Mensur
Devojka - Ana Marković
Kralj - Stefan Kapičić
Majka, zmija - Neda Arnerić
Mladic, tigar - Miloš Vlalukin
Divlji covek - Ivan Tomić
Mlada - Marina Lazarević
Žena - Marijana Vicentijević
Baba - Marijana Petrović
Krokodil - Slobodan Pavelkić
Soko - Aleksandra Andelković
Duh - Hristina Popović
Dvorska svita - Goran Belancević, Slobodan Pavelkić, Aleksandra Andelković, Ivan Tomić

Milena Marković je 1974 u Zemunu. Diplomirala Fakultet dramskih umetnosti odsek dramaturgija, s dramom Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru 1998. u Beogradu. Decembra 2001. dobija specijalnu nagradu za dramu Paviljoni u bečkom Teatru M.b.H. Aprila 2001. u Beogradu premijerno je izvedena predstava Paviljoni u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Alise Stojanović,a juna 2001. u Narodnom pozorištu u Skoplju u režiji Srđana Janićijevića. Juna 2002. Jaka Ivanc u ljubljanskoj Drami diplomira režiju s tekstom Paviljoni. Oktobra 2002. je premijera istog teksta u bečkom Teatru M.b.H. u režiji Zijaha Sokolovića. Zbirku pesama Pas koji je pojo sunce publikuje Flavio Rigonat aprila 2001. u Beogradu. Zbirka pesama je imala tri izdanja. S dramom Bog nas pogledao Šine učestvovala u letnjoj rezidenciji Royal Court Theatre u Londonu jul avgust 2002. Šine su imale premijeru u Beogradu, novembra iste godine u Jugoslovenskom dramskom, u režiji Slobodana Unkovskog. Maja 2003. ista drama je izvedena u poljskom gradu Poznanu, u režiji Rafal Sabare. U Stokholmu, novembra 2002, učestvovala je sa zbirkom pesama u javnom čitanju u Royal Dramatic Theatre. Očekuje se švedsko izdanje te zbirke pesama. Trenutno u pripremi zbirka pesama pod nazivom Istina ima teranje.

Rahim Burhan je 1970. u Skoplju osnovao Romski teatar Pralipe. Već je prva predstava Ne, ne 1971. doživela uspeh i dobila priznanja grada Skoplja i Republike Makedonije. Ansambl prvi put gostuje u Milhajmu na Ruru u Nemačkoj 1986. Teatar se 1991. seli u ovaj grad i počinje da radi u sklopu teatra na Ruru. Iz Milhajma grupa kreće na uspešnu turneju kroz dvadeset tri evropske zemlje i gostuje u više od sto gradova. Teatar je od septembra 2000. nezavisan i nastupa pod imenom Evropski Romski teatar Pralipe sa novim sedistem u Diseldorfu. Burhanov Romski teatar ponovo je odlikovan renomiranim nagradama (Nagrada Saveza nemačkih kritičara 1992, Nagrada za najbolje insceniranje na 12. NRW pozorišnim susretima 1993, Lorkina nagrada u Granadi 1998, i druge). Ova priznanja, kao i njegovo političko ubeđenje, podstakla su ga na odluku da komade izvodi na romskom jeziku. Burhanov cilj je da se očuvaju jezik i kultura Roma, da se pospeši njihova samosvest i da se ova kultura istovremeno integriše u novu Evropu. Pa ipak, Burhan se svojim predstavama ne obraća samo Romima većsvim ljubiteljima pozorišta otvorenim za naročitu estetiku Evropskog Romskog teatra Pralipe, koji priprema novi projekat Pozorište Evropa bina evropske kulture.

Dramaturska beleška

Ja ne verujem u zadate teme i grozim se profesionalizma. Ne kažem da je to neka moja vrlina. Uglavnom, kad god bi se desilo da me neko zove s određenom idejom ne bi li ja tu nešto uradila, odbijam, ili, pristanem ali brzo uvidim da ja to ne mogu.
Poziv Anje Suše da uradim nešto po motivima romskih bajki, nešto što bi režirao Rahim Burhan, stvar je koju sam odmah prihvatila.

Prvo, zbog vere da je Anja Suša jedna od ljudi koji će tek da ozbiljno poprave stanje u našim pozorištima, te bi ja radila s njom u svakom slučaju. Drugo, ja sam čula za Rahima Burhana i takav pristup pozorištu je meni jako zanimljiv.

Onda bajke. Ovo je treća bajka koju sam ja napisala. Prva se zove Mladen i Stojša, ili kako su ljudi dobrog srca pobedili zlo. Druga Vasilisa i plameni zmaj. Prva je rađena po morfologiji srpsih i ruskih bajki. Druga je putovanje kroz moja iskustva i ličnu simboliku. A treća, Beli svet ne znam ni sama. Izabrala sam priču Siromah i ćerka za okvir svoje drame. Ta priča spada tematski, po jednoj podeli u priče o mudroj devojci. Nije mi bila dovoljna samo ta jedna nego sam uzela i motive iz priče Drugarstvo. Tu se pojavljuje motiv belog sveta u koji junak treba da pređe kad obavi različite podvige. Moja priča je o dosadi i ljubavi. O ljudima iz različitih sredina. O slobodi na koju me asocira točak romski simbol. O sreći i mukama koje nosi ta sloboda. I o tome da ljudi mogu sve to da prevaziđu. Kako, videćete sami. Ili nećete. Meni je bilo lepo dok sam išla tragom točka.

Milena Marković

O predstavi

Osnovna ideja ovog projekta je da se zbirka romskih bajki Bože pretvori me u mrava, sakupljenih na Kosovu i Metohiji, adaptira za scensko izvođenje. To je prvi takav projekat u jednom institucionalnom pozorištu, jer se pored roditelja, prvenstveno obraća deci koja bi u budućnosti trebalo da predstavljaju građane, punopravne članove modernog, demokratskog sistema vrednovanja. Aktivnosti i projekti ovog tipa u prošlosti organizovane su od strane raznih nevladinih organizacija ili neformalnih teatrskih trupa, značajno utičući na siromašni i jednobrazni kulturni model Miloševićeve Srbije, ali nažalost svedenih uticajnih mogućnosti. Smeštanje takvog projekta u ozbiljnu instituciju za decu, s dugom tradicijom i kredibilitetom, grantuje povećanu pažnju kulturne javnosti, kao i duži život predstve i možda jošvažnije povećanje kruga publike koja će gledati predstavu.