VLADA DIVLJAN

Vlada Divljan je, iako gotovo čitave protekle decenije van Beograda, bio prisutniji na domaćoj sceni nego većina domaćih autora, od rada na soundtracku za film ''Tri palme za dve bitange i ribicu'' Raše Andrića, preko albuma sa Old Stars bendom ''Odbrana i zaštita'' (B92) do poslednjeg izdanja ''Sve laži sveta''.

Na novom albumu koji je nastao u Beču i Beogradu rađenom sa nekim od starih saradnika (Aleksandar Šandorov, Boris Bunjac, Zdenko Kolar...) i nekim novim (Dule Petrović, Paul Weihs...), Vlada Divljan je uspeo da ostvari izazovnu ali nenametljivu sliku u kojoj se prepliću programming i ''živa svirka'', nesputana emocija i hladna preciznost, zvuci, očekivani i neočekivani, akustika i elektronika, Australija, Beč, Beograd. Pogled na šezdesete kada su se na radio stanicama mogle čuti najrazličitije forme, od šlagera do istočnoevropskih jazz eksperimenata, na ''Die Tonzentrale'' obogaćen je nemerljivim ovovremenim iskustvom različitih pravaca elektronske i home-made muzike.

Vladine reči najbolje objašnjavaju kako je stigao do Die Tonzentrale: ''U Beč, grad Šuberta i Frojda, valcera i elektronske muzike, stigao sam u proleće 1999 godine. Došao sam tu na nedelju dana - a ostao, sad već, četiri godine. Prvo smo živeli kraj Nachmarkta, najveće bečke pijace, posle na Mexikoplatz-u, sada u Porzellangasse, na krovu (bukvalno) pozorišta koje se zove Schauspielhaus. Bavio sam se, i bavim se muzikom, uglavnom tzv. primenjenom, koju sam najčesće pravio i ponekad birao (radeći na ORF-u). Tu muziku su čuli i u uglednim bečkim kulturnim fondovima Kulturkontakt-u i Wien Kultur bez čije pomoći Die Tonzentrale ne bi bilo''.